RAD UČENIKA:Vukan Potežica V-2
TI ĆEŠ DOBITI OVO, OVO, OVO
Mile: Dule, uskoro će doći Pera i Toma, a onda ćemo zajedno čekati Deda Mraza.
Dule: E, baš si glup! Deda Mraz! Bože me sačuvaj! (i počne da se krsti). Mogu da se kladim u moj Svetlosni mač da je Deda Mraz običan debeli lakrdijaš u smešnom odelu.
Mile: Mogu ja da se kladim u moju igračku Svetlosni mač da je Deda Mraz stvaran i da nije lakrdijaš.
Dule: Važi, ali upozoravam te mene niko nije porazio. I još nešto - ti ćeš dobiti ovo,ovo,ovo. (pokazuje na šipak)
Mile: A ti ćeš dobiti ovo, ovo, ovo (pokazuje na šipak) deset puta više od mene.
Mama: Deco, stigli su vam drugovi (rekla je otvarajući vrata Peri i Tomi). Lepo se zabavite i budite dobri.
Tata: Dobro veče, Petre. Dobro veče, Tomislave. Dušane, ti se igraj sa Petrom, a ti, Miroslave, ti se igraj sa Tomislavom.
Dule: Dođi, Pero, hajde da zezamo klince.
Pera: Hajde, hajde. He, he, he, he.
Mile: Dođi, Tomo, znam perfektno mesto gde ćemo da čekamo Deda Mraza. Šta je tebi prošle godine doneo Deda Mraz?
Toma: Meni je doneo jednu veliku formulu i ja sam... (prekinuo ga je Dule)
Dule: Kamen. (to je rekao hladno). I ti njega voliš, a nekoj deci donosi kamenje. Evo, na primer, meni.
Mile: Nije on kriv ti si ga vređao.
Dule: Nije on kriv! Nije on kriv, nije on kriv, stalno se izvlači! Lepo ja kažem da je on lakrdijaš.
Toma: Ostavi nas na miru, Dule (Dule ga zlo pogleda)
Dule: Hej, nije valjda da ti i tvoj drugar Toma mislite da Deda Mraz postoji!?
Mile: Mislim, pa šta! E, deda Mraz baš postoji. (Mile udari Duleta toliko jako da ovaj odleti metar)
Toma: Tako ti i treba!
Pera: He, he, he, he, he. (Zatim ga je Dule udario bokserskom rukavicom. Odjednom su se ugasila svetla)
Deda Mraz: Ho,ho,ho. Srećna Nova godina! (zatim su se upalila svetla i kod jelke su bili pokloni)
Mile: O, Bože, bio je Deda Mraz! (svi potrče ka poklonima).
Toma: To dobio sam masku kosmonauta koja menja glas.
Mile: Ja sam dobio pušku koja ima rezervoar u koji se ubacuju zrna kukuruza, pa puca. Kako je to moćno!
Mama: Baš lepo. Dobila sam parfem koji sam oduvek želela.
Tata: E, sada vidiš kako je to lepo. Ja nisam malo dete, a Deda Mraz mi je ipak doneo poklon. I to kravatu koja mi se baš dopada.
Dule: Ne.... ne mogu da verujem. Opet kamen! Zaista ne mogu da verujem!
Mile: Ispade na kraju da sam ja dobio tvoj svetlosni mač. Jesam li ti rekao da ćeš dobiti ovo,ovo,ovo?! (pokazuje na šipak).
KO SE IGRA, NE STARI
Imao sam četiri godine i skoro svaki dan sam se igrao sa svojim dedom. Moj deda se zvao Časlav, ali ja sam ga zvao Čaki. On je tada imao šesdeset i četiri godine, ali se igrao sa mnom kao da je imao četiri. Stalno bismo se igrali.
Jedna od čestih igra nam je bila da glumimo da smo bogataši. On uzme svoju lulu, a drugu da meni, pa sedimo tako ispred ogledala i igramo se. Najviše sam voleo da jurimo lopova. Uzmemo pištolje na vodu i onda jedan od nas čeka na ulaznim vratima, a drugi ga traži, da se nije, na primer, sakrio u ostavi ili u kupatilu. Nedeljom bismo otišli do Keja pa bismo se igrali loptom. Kad bi nam to dosadilo, mi bismo se vratili i uzeli pecaljke, a zatim bismo pecali. Zimi smo išli do brdašceta na Keju i onda se sankali, grudvali, pravili Sneška Belića. Jedanput smo napravili Sneška koji je bio veći od mene za glavu i po.
Jednog dana mi je nabavio kucu koja se zvala Skubi. Mi smo Skubija izvodili svaki dan. Svi trojica smo najviše voleli zimi da izlazimo, zato što tada možemo u snegu da se igramo žmurke.
Sve ove lepe trenutke je posle pet meseci pokvarila opaka bolest koja je ščepala mog dedu. Bio je to rak pluća. Moj deda nije mogao više da podnese Skubija i odveo ga je kod svog prijatelja u Kačarevo.
Čuo sam posle mesec dana da su Skubija zgazila kola. Posle godinu dana moj deda je umro. On nije ostario duhom, ali jeste fizički.
Mnogo smo se igrali i to je pomoglo mom dedi da lakše podnosi tešku bolest. Nikada neću zaboraviti te lepe trenutke koje smo proveli moj deda Čaki, Skubi i ja.
